Презентације уџбеника 2023/24.

Прављење бележака за боље учење и разумевање градива

Када ученици праве белешке, морају да анализирају информације. То значи да морају да издвоје битне од мање битних информација, да одреде који су кључни појмови и најважније информације, разумеју главну идеју (да имају целину слике) и изложе то на неки организован начин. И поред упутства како да исправно анализирају информације у тексту и како да праве белешке, многи ученици праве превише кратке белешке, које су често и сасвим неорганизоване, или једноставно преписују из текста што више могу.

Ево неких препорука како можете да помогнете ученицима да развију вештину хватања белешки:

• усмерите ученичку пажњу на то како је информација структурирана;
• подстичите их да не пишу све што прочитају, виде или чују;
• дајте ученицима моделе бележака или оквире за прављење бележака, заједно са правилима или категоријама које ће им помоћи да направе структуру у својим белешкама и организују их;
• дајте им задатак да вежбају да сумирају основне идеје пасуса у једној реченици;
• поделите им жуте или розе маркере и тражите да их користе да „вам покажу” шта сматрају важним у тексту који су прочитали;
• подстакните ученике да на свој начин обележе своје белешке користећи штампана слова, подебљане речи, поднаслове, скице и дијаграме, да то буду њихове личне белешке, са њиховим наглашавањима и на специфичан начин уређене;
• научите ученике како да користе формалну шему у прављењу бележака: да наслови првог нивоа представљају главне идеје, наслови другог нивоа подтеме, а наслови трећег нивоа детаље (ако је потребно). Оваква шема наглашава хијерархијску природу текста, где се све детаљније информације налазе испод категорије вишег реда;
• на крају, када ученици направе своје белешке, тражите да их поново прегледају и дотерају. При томе, нека одлуче које информације су важне и треба их задржати, а које се могу изоставити, јер нису неопходне или се понављају.

Подстакните ученичке активности у настави

Учење се у великој мери заснива на активностима ученика у процесу учења. Са овим би се сложила већина наставника. Ученици имају апсолутну моћ вета над учењем. Ако одаберу да се не ангажују у учењу, једноставно неће ни научити, без обзира на то шта ви као наставник чините. Ако се ученици, пак, ангажују око учења, можда неће све научити, али ће имати много веће шансе да нешто науче него да се уопште нису ангажовали.

Шта можете да радите да бисте поправили ученичко ангажовање у настави?

Дајте ученицима задатке који су релевантни за садржај који се обрађује, који су аутентични (стварни, као прави) и одговарајуће изазовни за њих. Такви задаци често захтевају да ученици истражују нове идеје и путеве решавања и да налазе решења преко проблема из стварног живота (или барем, њихове симулације у школским условима).

Постављајте задатке који од ученика захтевају да прате и регулишу свој процес учења, не ослањајући се на друге. То су задаци на којима ученици могу сами да схвате да ли јесу или нису научили, без запиткивања наставника да ли је њихово решење тачно. Такође, требало би да ученици буду у стању да промене начин учења ако схвате да су промашили „правац” или „мету”.

Организујте интерактивну наставу (коју карактерише размена, узајамно давање и добијање информација, идеја и мишљења), и охрабрујте ученике да кроз интеракцију са вршњацима, наставником или ресурсима конструишу властита знања на смислен начин (уместо да као папагаји понављају оно што су други рекли или написали). Таква настава често захтева рад у паровима или малим групама, са мењањем чланова групе према потреби.

Креирајте окружење у коме се активности ученика, њихово „разумно ризиковање” охрабрује и очекује. Настава мора бити безбедно окружење у коме ученици могу да испробавају, тестирају, ризикују са различитим решењима или одлукама, а последице евентуалног погрешног решења или одлуке никога „не коштају”. У таквом окружењу се грешке и промашаји прихватају, оне су део процеса учења, бољег разумевања и савладавања процеса и феномена којим се баве.

Улога наставника у развијању медијске писмености

Значај улоге коју имају медији у дигиталној култури намеће наставницима питање – на који начин научити децу и адолесценте да разликују стварност од медијских садржаја и да се према њима односе на различите, одговарајуће и безбедне начине?

Данашње генерације ученика од најранијег детињства упознате су са мултимедијалним садржајима. Резултати многих истраживања спроведених у Србији, али и у свету, показују да деца и адолесценти просечно проводе између три и шест сати дневно на интернету, при чему се са узрастом повећава број сати проведених уз медијске садржаје.

На основу правца и брзине друштвеног развоја, можемо претпоставити да ће данашњи стандарди знања и квалификација у различитим областима примарну позицију уступити одређеним компетенцијама: дигиталној, естетичкој, компетенцији за учење, сарадњу и комуникацију, а међу њима се већ сада издваја значај компетенције за рад са подацима и компетенција за одговорно учешће у демократском друштву, које се, између осталог заснивају и на способностима критичког мишљења, најзначајнијим за разумевање значења медијских садржаја.

Улога наставника је да медијску писменост приближи деци учешћем у организацији простора и материјала (попут прављења ТВ студија), подстицањем укључивања деце и учешћа породице (разговори о медијским садржајима, медијској култури), укључивањем чланова локалне заједнице (организоване посете јавном медијском сервису), као и подстицањем развоја дигиталне компетенције.

Унапређење медијске писмености кроз школски систем не би требало да се заснива на усвајању чињеница и учењу теоријског знања, већ на истраживању медијских садржаја и покретању питања у вези са медијима. Задатак наставника је да подстиче заинтересованост ученика за разматрање питања о културним феноменима, да их подстиче да одговорно и безбедно користе интернет и перципирају нове медијске садржаје.

Компетенције наставника за медијску писменост подразумевају три кључне способности које је потребно развијати:

• препознавање потенцијала медијских садржаја за когнитивни конфликт у наставном процесу;
• креирање питања која имају критички и истраживачки потенцијал;
• познавање одговарајућих начина на које би требало ученицима постављати питања у вези са медијима.

Како да побољшате процес подучавња?

Јасно наведите шта треба научити

Идеја начела о јасноћи јесте да ученици, али и наставници, морају знати која се знања очекују. То је важно да би се знало која ће понашања наставник поткрепљивати, а и ученицима је лакше уколико им је јасно које вештине и знања треба да усвоје, односно шта се од њих тачно очекује.

Прво подучавајте основне ствари

Важно је да ученици најпре савладају основне појмове и вештине. Уколико деца лоше читају, или имају тешкоћа са основним математичким операцијама, јасно је да ће имати проблема при савладавању сложенијег градива. Начело о подучавању у основним стварима односи се и на чињеницу да сложена знања треба усвајати поступно, корак по корак.

Не могу сви ученици напредовати истим корацима

Програми појединих предмета прописани су и јасно је шта ученици треба да науче у одређеној школској години. Међутим, брзина напредовања ученика одређена је њиховим индивидуалним способностима и мотивацијом. Подучавање би требало обликовати тако да су кораци у напредовању прилагођени појединцу.

Програмирајте образовне јединице

Програмирана настава врло је ефикасна образовна техника, заснована на поставкама бихејвиоризма. Применом програмирања ученик може учити темпом који њему одговара и уз стална непосредна поткрепљења.