Михајло Пупин

Михајло Пупин, један од најзначајнијих српских научника и проналазача, рођен је 9. октобра 1854. године у селу Идвор у Банату. Одрастао је са четири брата, пет сестара и родитељима Константином и Олимпијадом. У идворској школи је стекао своје основно образовање, затим се школовао у Панчевачкој гимназији, где је неговао своју љубав према природним наукама. Након тога, отишао је у Праг на студије, али тамо се кратко задржао и убрзо је отпутовао у Америку. У почетку је био незапослен и гладан, затим је успео да пронађе посао и смештај и да се упише у Куперову вечерњу школу. Научио је језик и уписао се на Универзитет Колумбија, а током студија се издржавао бавећи се физичким пословима и давањем допунских часова. По завршетку редовних студија, добио је универзитетску стипендију и отишао у Европу, где је наредних шест година изучавао физику и електротехнику на Кембриџу.

Он је први човек са наших простора који је добио Пулицерову награду, а још једно од његових достигнућа је то што награда за допринос националним интересима Сједињених Америчких Држава носи Пупиново име. Такође, био је један од оснивача организације из које ће се касније развити америчка Национална ваздухопловна и свемирска администрација (НАСА), чак је један кратер на Месецу назван по њему. Мање позната чињеница је то да је био пријатељ председнику Вудроу Вилсону, што је омогућило да након пробоја Солунског фронта сачува унутар Србије територију Баната, за коју је постојала могућност да припадне Румунији.

Пупин је четрдесет година предавао теоријску електротехнику на Универзитету Колумбија. Залагао се за обезбеђивање најбољих услова за научне радове својих ученика и колега. Из Пупиновог интересовања за електричну резонанцу проистекао је проналазак електричног струјног кола које је нашло примену у радио-везама. Патент овог електричног кола продао је компанији Маркони, која је због тога почела да исправља високофреквентне електричне таласе, што се и данас универзално примењује у радиофонији.
Проналазак икс зрака 1895. године довео је до Пупиновог открића секундарне рендгенске радијације, а убрзо је развио брзу методу рендгенског снимања која се и данас користи у медицини.

Након достигнућа на пољу медицинске дијагностике, Пупин се окренуо проучавању телефонског и телеграфског преноса путем жица. Ово преношење било је проблем, јер су амерички градови желели да се такве жице нађу искључиво под земљом. Пупин је експериментално и математички доказао да када се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине га једнаким са надземним проводницима високе индукције. Овако је дошао до новог облика индукторских калемова, који се називају Пупинови калемови, а сама теорија се назива Пупинова теорија.

Његова достигнућа су усавршиле компаније Вестерн из Њујорка и Сименс-Халке из Берлина и ова врста телефонског кабла представљала је револуционарну прекретницу у телефонским комуникацијама. Такође, Пупин је у свом есеју из 1899. године под насловом Преношење кроз непровучене проводнике математички објаснио електронско преношење преко вештачких водова. Ова теорија представља основ модерних електричних филтера који се много користе у телефонским, телеграфским и радио-комуникацијама.
Сви Пупинови проналасци значајно су убрзали развој савремених техничких и информатичких дисциплина.

Редакција

НТЦ систем учења: функционално учење кроз игру

Никола Тесла центар (НТЦ) програм је систем учења кроз игру, који је намењен деци школског и предшколског узраста, родитељима, васпитачима и наставницима. Он за циљ има да подстакне децу да максимално развију свој биолошки потенцијал, а помаже да се примете даровита деца и подстичу њихови таленти. Оснивачи овог система су др Ранко Рајовић и Урош Петровић. Др Ранко Рајовић је предавач на Педагошком факултету у Копру (Неуронауке у образовању), оснивач и први председник Менсе Србија (међународног удружења високоинтелигентних појединаца). Урош Петровић је дугогодишњи председник Менсе Србија и вишеструко награђивани аутор књига намењених деци и младима. Програм се посебно истакао на Менсиној конференцији на Новом Зеланду 2010. године.

НТЦ програм има своју примарну улогу, а то је употреба нових открића из области неуронауке у учионицама и свакодневном животу. Састоји се из различитих активности и игара за децу. Те игре имају темеље у истраживањима о раду и развоју мозга у периоду од рођења до приближно десете године, када су раст и развој најинтензивнији. Кључни фактор НТЦ програма је игра као унутрашња мотивација детета. Овај програм спроводи се у 17 европских земаља већ девет година, а почео је да се шири и на друге континенте. НТЦ програм је акредитован од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја у Србији, као и у још шест европских држава од тамошњих министарстава.

Интелигенција зависи од веза међу неуронима које се формирају у младом узрасту, а не само од броја наслеђених нервних ћелија. Те везе настају тако што, од самог рођења, мозак прима различите надражаје, у виду звука, контраста, боја… Велики број оваквих надражаја ствара везе међу нервним ћелијама. На тај начин се мозак развија и снабдева свим неопходним информацијама. Научно је доказано да неурони који нису у употреби одумиру, тако да је од кључне важности за развој детета да се стимулише развој физичким и менталним активностима и на тај начин се подстиче укупни развој.

НТЦ програм се спроводи у три фазе. У првој фази се додатно стимулише развој веза, док се у другој фази, стимулише развој асоцијативног размишљања. Трећа фаза базира се на развоју функционалног знања и развоју дивергентног и конвергентног мишљења. Игра је унутрашња потреба детета и кроз њу се спроводе све три фазе НТЦ програма. Тако се појмови лакше усвајају, без свести о томе да се све време заправо учило.

Ментална стимулација је примарни нагон, што доказује да људи имају природну љубав према учењу. У случају деце, неопходно је да оно буде занимљиво. Др Ранко Рајовић противник је репродуктивног учења и заговорник је функционалног учења, које захтева размишљање. Репродуктивно учење често изазива досаду, несигурност, а треба имати на уму да је досада врста стреса и да ствара одбојност према учењу или неком одређеном предмету. Оно што највише развија мозак је физичка активност, зато је она основа НТЦ система. Радионице се организују током целе године, а током лета се организују и летњи кампови. На летњим камповима деца по цео дан проводе у природи и у покрету, затим похађају радионице НТЦ програма и на крају дана решавају загонетне приче.

Родитељи имају велику улогу у расту и развоју детета, као и у превенцији могућих проблема. Неки од тих проблема могу бити неправилно држање тела, слабије развијена фина моторика и успорена акомодација ока (реакција ока на количину светлости и покрета у простору). То су све развојне сметње које могу успорити процес учења. Родитељи ненамерно могу успорити учење из страха од повреде детета и жеље да му удовоље, да га заштите, па је зато фокус стручњака из НТЦ програма, између осталог, и на комуникацији са мајкама и очевима. Неки од савета су да допусте детету да се врти колико год жели или да га пусте да скаче, али да му притом осигурају безбедно окружење.

Људи су предодређени за кретање, па спутавање те урођене потребе може довести до низа проблема касније у животу. Такође, није препоручљиво претерано угађање деци, као што је закопчавање јакне или везивање пертли. Што се гледања телевизије и компјутера тиче, требало би то време ограничити на гледање едукативних емисија по сат или два сата дневно, а време проведено на компјутеру на пола сата до сат времена. Неопходно је организовати време тако да је мировања све мање, а кретања све више, са посебним акцентом на активности као што су ротације, трчање, прескакање, провлачење и вежбе равнотеже.

Такође је важно развијати способност распознавања симбола кроз, на пример, игре меморије и слагалице, као и путем посебно осмишљених питања, када деца кроз решавање долазе, уз помоћ учитеља, до одговора, а успут науче пуно информација које лакше памте него класичним репродуктивним учењем. Овакав начин усвајања знања деци личи на игру, повезују информације, размишљају, слушају једни друге, дају своје идеје и тако одговор постаје секундаран у односу на пут до одговора.

Искуства родитеља и наставника су различита. Док има људи који тврде да им НТЦ систем за учење није донео ништа ново, већина ипак има позитивне утиске. Велики број родитеља видео је задовољавајуће промене код своје деце, као и велики број учитеља у основним школама, будући да они предају деци која су у вртићу прошла кроз програм. Учитељи углавном увиђају да постоји разлика између њих и ђака који нису прошли кроз НТЦ систем учења. Аутори програма се надају да ће у будућности већина школа почети да примењује овако осмишљен принцип учења кроз игру и активности.

Редакција

Е-учионица у основним школама широм Србије

Почетак ове школске године обележила је позитивна реакција ученика на дигиталне уџбенике наше Е-учионице у основним школама широм Србије. Настава је сада модернизована, интерактивна, занимљивија и креативнија, а наставници се слажу да је рад на часу ефикаснији због боље ученичке мотивације.

Погледајте видео материјал који је пример примене Е-учионице у пракси у Основној школи „Лаза Костић” на Новом Београду.

ЗАНИМЉИВОСТ: Како ђаци памте

Тврдећи да је пасивна улога ученика један од главних недостатака класичне наставе, просветни радници неретко се ослањају на такозвану купу искуства америчког педагога Едгара Дејла, која показује како људи памте. Тиме илуструју на који начин и ђаци стичу знање.

Према Дејловој купи људи памте приближно 10 одсто онога што чују, 20 одсто онога што прочитају, 30 одсто онога што виде, 50 одсто онога што чују и виде, 70 одсто онога што кажу и напишу, а чак 90 процената онога што искажу и ураде. О томе би, указују искусни педагози, ваљало водити рачуна у осмишљавању наставног процеса.

Редакција

У коштац са светлином, бојом и слојевитим сликањем

Контраст светлина, површина, боја и облика у одређеном простору комплексан су задатак ликовне културе

На то да ли ће нека лекција или задатак бити тешки или не утиче више фактора, од којих је најважнији – наставник. Ипак, могу се издвојити садржаји који су комплекснији за представљање и усвајање и са којима често наставници и ученици имају потешкоћа.

Наставна јединица – светлина, у шестом разреду основне школе, захтева интердисциплинарни приступ и коришћење ученичких искустава и сазнања из многих области. Најчешће се полази од претпоставке да ђаци знају шта је то светлина. Уобичајено је да се размишљање ученика усмерава питањима о томе одакле долази светлост. Без обзира у којој ликовној техници раде, ученици постепено промишљају светлост од светлог ка тамнијем. Оваква решења су углавом тематска и миметичка. Уобичајен рад је занован на посматрању мртве природе или је рад по сећању (присећању) одређеног предмета, ствари, појаве, природе. У оваквом приступу, ученици су углавном инфериорни у односу на предмет посматрања. Никада неће моћи да имитирају стварност онакву каква је. Имаће осећај немоћи и неостварености.

Шта је потребно урадити да би ученици, свако на свој начин, успешно промишљали проблематику светлине? Најпре, наставник треба да их уводи у час тако да сагледају и разумеју светлину са више аспеката. Потребно је поставити светлину као низ елемената који свако на свој начин може да креира и комбинује. Елементи треба да буду тако освешћени да сваки ученик може да их користи на истраживачки, неспутан начин. Суштина је да се постави проблемски, а не тематски задатак.

Треба указати на значај светлости, да би свет без ње био другачији. Без ње не бисмо видели. Треба разговарати о томе да светлост настаје зрачењем сунца, звезда и месеца, такође, о природној и вештачкој светлости, образложити везу светлости и телевизије, филма, мобилних телефона, комјутера… Потребно је упознати ученике са светлином у уметности, са различитим светлинама боја и тонова, различитим начинима употребе линије да би се створила илузија сенке и простора. Неопходно је упутити ђаке у градацију боја и градацију од беле до црне, па то упоредити. Пажљиво одабраним примерима ученицима треба представити и валерско изражавање у ликовној уметности, а потом их упознати и са тродимензионалним промишљањем светлости.

Размишљање ученика о светлости и скулптури ваља усмеравати питањима отвореног типа, као што су: како удубљено-испупчено одређује и користи светлост, како различити материјали утичу на ефекат светлости и сенке, на који начин савремени уметници користе светлост у скулптурама? Различитим примерима из прошлости и савремене архитектуре, потребно је упознати ђаке са различитим промишљањем архитеката о светлости. Како је то било у време када није било струје, а како је данас?

Потешкоће се појављују и у предавању области – боја и наставне јединице – слојевито сликање. Ученике за рад треба припремити анализом и детаљнијим образложењима. Некада можемо тражити од деце да сликају боју преко боје. Појединима ће то бити довољно да се ослободе и препознају проблемске могућности и осмисле аутентична решења. Ипак, одређени број ђака не успева да слојевитим сликањем отвори креативни процес и има проблем са могућностима комбиновања.

Шта може да помогне? Ученике треба добро упознати са могућностима темпере, да знају да на подлогу нанесу боју лазурно, са пуно воде, а потом различите густине са све мање воде, да на крају открију ефекте боје у коју се уопште не ставља вода. Потребно је објаснити којим алатом и на који начин, осим четком, могу да наносе боју, а затим и да промишљају простору боје као материјала, односно који је простор једног слоја у односу на други слој који иде преко. По правилу, решења су непоновљива и успешна.

Контраст светлина, површина, боја и облика у одређеном простору комплексан су задатак у седмом разреду. Проблем настаје ако ученици раније нису добро разумели сваки од ових појмова појединачно, а у овој лекцији се тражи и да их све сагледају контекстуално у задатом простору. Потребно је јасно представити контраст, али и светлину, површину, боју и облик. Такође, објаснити ученицима шта значи задат, одређен простор. Тек када се уверимо да су ученици разумели дате појмове појединачно и контекст њихових односа у смислу контраста, могу да почну да раде. Важно је да наставник прати појединачни ток рада ученика, да се прилагођава њиховим могућностима и опрезно даје сугестије које ће освестити елементе које ученици треба да користе.

Милутин Мићић
Магистар, ликовни педагог, аутор бројних уџбеника ликовне културе и
приручника за припремање и извођење наставе ликовне културе.